Delo Svetog Save

Sveti Sava (Rastko Nemanjić) je bio prvi srpski arhiepiskop, najmlađi sin Stefana Nemanje. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Sветогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво. Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је pre svega организацији манастира. Најпре је написао три типика: „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. „Житије Св. Симеона“, koje se kasnije издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање ‘Псалтира’“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). Iстинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница. Стефан Немања je licnost o kojoj Sava najvise pise. On је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, i заједно са сином Савом, једним од утемељивача Српске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, a kao почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом. Повукао се са власти и замонашио, а за свог наследника је одредио средњег сина. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе. Studenicki tipik jedno je od dela u kome Sava govori o Nemanji. To je pravilo за манастир Студеницу, устав који прецизно уређује организацију живота у монашкој заједници Студенице, уређење и организацију манастирске управе, молитве, исхране, поста; први устав Српске Православне цркве. Хиландарскi типик био je образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници. Пишући Студенички типик, назван и Образник Светог Саве, Св. Сава нема за циљ да пропише само spoljasnji законик о живота у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње и у целу Србију, живо монашко предање и искуство Свете Горе и других духовних центара.

Kao sto je vec napomenuto “Zitije Svetog Simeona” je deo Studenickog tipika. U sastavljanju zitija Sava je koristio razne izvore o Nemanji. Kao izvore za njegovu biografiju, osvrce se na “Drugu hilandarsku povelju” Stefana Prvovencanog, kao i na svoj “Hilandarski tipik”. Takodje koristi detalje iz Nemanjine “Studenicke povelje”. Delo Svetog Save “Zitije Svetog Simeona” jedno je od najlepsih zitija u nasoj staroj srpskoj knjizevnosti. Napisano kao delo o ktitoru manastira, ali sa toliko neznosti i detalja, da opis poslednjih trenutaka zivota Svetog Simeona spadaja u antologijska mesta. Sava je delo sastavio sa mnogo istorijske pozadine, koristeci vec postojece izvore o Nemanji, oslanjajuci se pre svega na pomenute izvore. S obzirom da je delo pisano pre svega za potrebe manastira Studenice, u prvom planu prikazan je duhovni zivot Nemanjin, njegov monaski lik, pocevsi od biranja mesta za manastir, preko njegovog monaskog zivota, sve do njegove smrti, sahrane i prenosenja mostiju.. Govoreci o monaskom zivotu, Sava neretko uplice i motive vezane za njegov vladarski zivot, poput toga da kaze kojim zemljama je vladao, koliko dugo, na koji nacin… Iz svega toga se moze zakljuciti specificna kompozicija ovog dela, gde se tek na samom kraju daju podaci o Nemanjinom rodjenju i krstenju i tako ova biografija dobija zaokruzenu celinu. U ovom delu Sava predstavlja odredjene situacije koje su bile veoma vazne u Nemanjinom zivotu. Na samom pocetku prvog poglavlja predstavlja Nemanjinu zaduzbinu, tj. nacin na koji je on pronasao mesto gde ce sagraditi manastir. Podseca da je to bilo “pusto loviste zverova”, i govori o jos ponekim pojedinostima, dok nastanak drugih manastira samo pominje, bez pojedinosti. Kada je dat ovaj uvod, Sava se okrece opisu Nemanjine vladavine. Opisom njegovih ratovanja, gradnje manastira, dobrih dela koje je cinio Sava predstavlja Nemanju pre svega kao odlicnog vladara. Kljucan momenat je to sto na presto dolazi Bozijom voljom, cime se njegova vladavina jos vise velica i dobija na znacaju. Lik vladara dolazi u prvi plan u ovom prvom poglavlju, jer Bog bira njega zeleci sve najbolje za ljude. Ove Nemanjine osobine kao vladara ponovo se potvrdjuju kada Sava govori da je “obnovio ocevu dedovinu i jos vise utvrdio Bozijom pomocu i svojom mudroscu”. Tako je on predstavljen kao idealni vladar, a da je cilj vladara uopste bio da svojim vrlinama i marljivoscu sacuvaju vlast, zemlju, da povrate izgubljeno i steknu novo. U ovom delu isticu se Nemanjine vojnicke osobine, da je bio “divan i strasan” i da je 37 godina vladao u u miru i tisini uz pomoc Boga i svoje mudrosti. Ovim Sava zaokruzuje jednu celinu Nemanjinog lika, koja se odnosi na njega kao vladara, i zapocinje drugu gde se vise posvecuje njemu kao duhovnom coveku. Samim tim sto Sava ne moze da se odluci kako da ga nazove, ukazuju se jos pojedini aspekti Nemanjine licnosti. Govori da je on vladar, ucitelj, savetodavac, cime se izgradjuje njegov duhovni lik i daju se okviri pohvale. Isticu se njegove zasluge na religioznom planu, poput toga da usmerava ljude na pravi put, naucio ih je da drze pravu veru, ali tako sto je prvo to na sebi pokazao, pa onda zahtevao od drugih. Govori o njegovoj brizi za crkve i manastire, jer vladar moze da odrzava vlast samo ako se drzi crkve i hriscanskih zakona, zato sto narod postuje crkvu. Pomagao je i stitio siromasne, pomagao nemocnima, sto ukazuje na njegovo milosrdje. Koristeci motive iz

Biblije, poredi ga sa Avraamom, koji je simbol prave vere i dobrocinstva. Avraam takodje predstavlja i pocetak covecanstva, a sa Nemanjom pocinje istorija srpskog naroda. U drugom poglavlju Sava vise paznje posvecuje duhovnoj straini Nemanjinog lika, iako se i tu provlace elemanti koji govore o njemu kao vladaru, ocu, savetodavcu… Pricu o duhovnom zivotu zapocinje opisom trenutka koji je veoma vazan za dalji razvoj lika, a to je momenat kada Nemanja odlucuje da se zamonasi. U tom trenutku Sava takodje govori o njegovoj deci, tako indirektno govori i o samom Nemanji. Deca su podignuta u “blagovernosti i cistoti”, tako se hvale i sami roditelji dece, a i priprema nas za Nemanjin odlazak sa prestola, govoreci da ima ko da ga nasledi. Kroz veliki broj paralela sa Biblijom prikazuje ga kao pravog Hristovog sledbenika, koji je zivot u potpunosti posvetio Bogu. Poredeci ga sa velikim starozavetnim vladarima Solomonom, Davidom i Josifom, negira mogucnost da se ovakva licnost poredi sa savremenim vladarima, jer je on mnogo vise od toga. Kao slicnost sa Solomonom istice premudrost i time se aludira na njegovu misaonu zrelost, kao i na vladarsku sposobnost. Da bi se ta paralela jos vise istakla u poukama koje Nemanja daje sinovima mogu se prepoznati elementi iz “Prica Solomonovih”. Kada je u pitanju parealela sa Davidom, govori se o njegovoj smirenosti, bogobojazljivosti, a i samim tim sto je David tvorac drzave i bogoizabrani osnivac dinastije, to je dovoljna paralela sa Nemanjom. Kod Josifa istice dobru narav, koju poseduje i Nemanja, sto se odnosi na njegovu duhovnu stranu bica, razumevanje ljudi, sirenje vere, itd.. Ovo je bila neka vrsta uvoda, dok sledeca dva poglavlja govore o realizacije te zelje da se zamonasi. Tako da u trecem poglavlju Nemanja spoznaje prolaznost sveta, svega materijalnog i okrece se duhovnom zivotu i duhovnim vrednostima i u njemu raste ljubav prema Hristu. To je trenutak kada vladarska titula dolazi u drugi plan i velica se on kao covek. Beseda Simeonova, koju nam daje Sava, iznova istice crte njegovog karaktera. Simeon govori o duhovnoj moci, kao i hriscanskim ucenjima koje treba slediti, daje savete, da bi ljudi ziveli u miru, ciste duse. Istice se iznova motiv prolaznosti zivota, kada on naglasava da je materijalno prolazno, da nam je potrebno samo u ovom zivotu, cime Nemanja objasnjava svoje odricanje od prestola. Ova scena kulminira prizorom placa svih okupljenih, koji placuci nad njim isticu sve njegove zasluge “ti nas prosveti pastiru dobri”, a plac se preobraca u pohvalu Nemanji. Pohvala jos vise uzdize njegov lik, zato sto ima posebnu vrednost, pre svega jer ovaj sabor simbolicno predstavlja ceo narod, tako se prikazuje koliko postovanje on uziva kod ljudi. Posto je naveo sve vrline i zasluge, Sava navodi da se ovo dogodilo Nemanji bas zato sto “bese pun premudrosti i razuma”. Znacajno je da se paznja posvecuje licnoj poboznosti junaka i njegovim vrlinama, cime se vrsi priprema za predstavljanje Nemanjinog monaskog zivota. Uz pomoc biblijske simbolike, predstavlja se poredjenje Nemanje sa Hristom. Tu je u pitanju poredjenje vezano za Hrista kao dobrog pastira koji cuva svoje stado, tj. hriscane. Tako i ovaj vladar u trenutku kada se okrece monaskom zivotu i napusta presto, misli pre svega na svoj narod, govoreci da im ostavlja sina koji je nastao iz njegovog dobrog korena. Simeon daje savete sinovima, gde se kako je pomenuto vidi paralela sa Pricama Solomonovim, predstavljajuci se kao dobar otac i vladar koji postaje uzor, prototip za sve buduce generacije. U

ovim savetima sinovima moze se zapaziti momenat kada se istice sloznost porodice, brace, sto se nadovezuje na istorijsku cinjenicu vezanu za Nemanjin odnos sa bracom. Peto poglavlje pocinje opisom Nemanjinog zamonasenja, tacnije pocinje oblikovanje njegovog monaskog lika. Daje podatke vezane za zivot u Studenici i o zamonasenju. Specificno je to da na samom pocetku monaskog zivota on odmah predstavlja neku vrstu prototipa, uzorni primer bratstvu manastira, kao duhovni vodic. Zeleci da se uzdigne na visi duhovni nivo, Nemanja izrazava zelju da se udalji iz svog kraja, cime se uvodi u pricu njegov odlazak na Svetu Goru. Na ovo se nadovezuje prica o pravom razligu za njegov odlazak na Svetu Goru, tj. prica o dobrom pastiru koji trazi svoje odbeglo jagnje. To se odnosi na Savu koji se nalazi tamo. Slika dolaska je prikazana savrsenstvom prirode, opisom koji se stalno provlaci kroz dela: “I stiže na livadu mira, među drveta krasna uzrastom i plodovima, na kojima poju slatke ptice, gde slušavši i požive mirnim i nemetežnim i bogougodnim životom, ukorenivši se dobro u pravoj veri i svetlo sijajući, stojaše kao divno drvo u dobrom pristaništu, to jest Svetoj Gori.“ Poredeci ga sa drvom u dobrom pristanistu, na simbolican nacin ga predstavlja kao coveka koji je predodredjen za tu sudbinu, a opisom njegove smernosti i drugih vrlina kojima se dive monasi, uzdize njegov monaski lik. Nakon ovoga sledi segment gde je prikazano Simeonovo bolovanje, sto je jedan od najemotivnijih i najupecatljivijih trenutaka. Ovde je predstavljen pre svega kao otac, zato se istice njegov odnos prema Savi: „Čedo moje slatko i uteho starosti moje, sine, slušaj moje reči, prikloni uho svoje ka mojim rečima i neka ne presahnu istočnici života tvoga.“ Simeon je ovde pre svega brizan otac, kao i savetodavac, neko ko poznaje zivot i ljude. U trenutku kada pocinje da savetuje sina, njegov govor je dosta intimniji, neposredniji, emotivniji. Savi se obraca sa „svetlosti ociju mojih“, cime govori koliko on njemu znaci, da je njemu najdraze bice. Poslednji dan Simeonovog zivota je specifican zato sto on predoseca smrt, sto je tipicno kod sveca. On poslednje dane svog zivota provodi u skladu sa svojom verom i celokupnim zivotom, asketski, lezeci na podu, sa kemenom ispod glave, i time pokazuje doslednost svoje vere i potvrdjuje sve pohvale recene u njegovu cast. Sava napominje da je Bog Nemanji dao vec sve sto je molio dok je bio vladar, jer je ceo svoj zivot ziveo kao pravi duhovni covek. Na velicinu Nemanjinog podviga ukazuje scenom kada lezi na podu i umire: „Jer, vaistinu, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: onaj koga se svi bojahu i od koga treptahu sve zemlje, taj je izgledao kao jedan od tuđinaca, ubog, rasom obavijen, gde leži na zemlji, na rogozini, a kamen mu pod glavom, i svi mu se klanjaju, a on skrušeno moli da sviju proštenja i blagoslova.“ Na njegov izuzetan lik ne ukazuje samo tim njegovim cinom, vec i time sto predocava njegovu nekadasnju slavu. Nakon ovoga sledi scena Simeonove smrti. U tom trenutku dolazi do njegove najdublje spoznaje Boga. „A kada je nastala noć, pošto su se svi oprostili i crkvena služba, odmah se prosvetli lice blaženoga starca“, kao nagrada za sav njegov trud, za smeran zivot, javlja mu se Bog, sto predstavlja vrhunac njegove spoznaje. Nakon opisa njegove smri, sledi opelo i pogreb. Opisom pocasti koje Nemanja dobija ponovo se velica njegov lik, dolaze monasi raznih manastira, razni narodi... Zavrsnicu predstavlja prenos mostiju u Srbiju, sto opet velica njegov lik, pokazuje da njegov kult traje, da ga ljudi slave i

postuju. BROJ DVA??? Drugo delo bitno za lik Svetog Simeona predstavlja Savina „Sluzba Svetom Simeonu“. Ovo je prvo delo ovog zanra u srpskoj knjizevnosti, pise ga za godisnjicu njegove smrti i njime se konstituise kult Svetog Simeona. Stihirama kojim sluzba pocinje ukazuje se na na Nemanjine zasluge na duhovnom planu. Uvodi se motiv lestice koji je prisutan da bi se prikazalo uzdizanje ka visinama nebeskog savrsenstva. Ovaj motiv Sava uzima iz jedne od njegovih omiljenih knjiga „Lestvica“, Jovana Lestvicnika, i time zeli da prikaze Simeonovu teznju da se uzdigne do samog Boga i da kao svaki monah tezi samousavrsavanju. Sa ovim motivom se prikazuje savez Boga sa svojim pastirom, Simeonom, koji je ceo svoj zivot posvetio veri i duhovnom uzdizanju. Proucavajuci samo delo Jovana Lestvicnika, mozemo dosta zakljuciti sta je Sava hteo time da istakne. Delo navodi lestvice kojima se covek uzdize do Boga i navodi vrline koje je potrebno imati poput odricanja, hrabrosti, odlucnosti, pokajanja, smernosti, strpljenja... Samim ovim aludira na to da su sve ovo vrline koje poseduje i Simeon. Sava takodje poredi Nemanju sa starozavetnim prorokom Ilijom, za koga se kaze da je lestvicom stekao ognjena kola i sa njima se ziv uzneo na nebo. Poredeci ih, daje Nemanji prednost isticuci da Ilija nije ostavio nikakav trag za sobom, dok Nemanja pokazuje put carevima, tj. postaje model, prototip srpskog vladara. Time se uzdize njegov kult, ali i i utvrdjuju temelji vladarske ideologije Nemanjica, a simbolika svetlosti koji Sava uz to koristi samo jos vise istice Nemanjine osobine. „Prepodobni oče, dobru si našao lestvicu kojom uziće na visinu, kojom i steče Ilija kolesnicu ognjenu, no on ushodišta drugima ne ostavi, a ti po smrti svojoj u otačastvu ti put pokaza carevima“ U drugoj stihiri predstavlja ga kao vladara, svetitelja, koji bi sve dao za svoj narod, usmeravao ga na pravi put, borio se za pravu veru i mir u svojoj drzavi. Naziva ga dobrim pastirom koji brine za svoje stado, i time ga poredi sa Hristom. Predstavlja ga kroz drvo, kao plodno tle koje ce sledbenike usmeriti na pravi put. Kao jedna od njegovih glavnih osobina istice se trpljenje, jedna od hriscanskih i moralnih vrlina, podnosenje svih nedaca i nepravde, a ovo trpljenje svojim intezitetom dostize i kosmicke razmere. U sledecoj celini se govori o Nemanjinom napustanju prestola i zamonasenju. Predstavlja se kao bogom izabran da sledi Hrista, samim tim se naglasava da da bi se covek uzdigao i sledio nebeski put mora da ima boziju pomoc. Uzdize Nemanjin lik toliko da ga poredi sa Hristom, jer kao sto Hrist napusta carstvo nebesko, tako Simeon carstvo zemaljsko. Istice se da on bira duhovne trajne vrednosti, umesto materijalnih, isticuci velicinu njegovog odricanja kada kaze da ostavlja suprugu i decu. Kljucna stvar koju Sava istice je to da se on dobrovoljno odrice carstva zemaljskog i vrednosti ovozemaljskog zivota i prihvata duhovne vrednosti, so je jedna od kljucnih ideja hriscanstva i monaskog podviga. Simeon je uvek pozivao na

postovanje vere, hriscanskih zakona, da bismo na kraju bili spaseni, a posebno se istice njegova brzina i odlucnost za prenosenje Bozijih poruka. Ponovo ga naziva dobrim pastirom i kroz poruke stadu nadogradjuje se predstava o njegovoj ulozi duhovnog pastira. Pored Hrista, poredi ga takodje i sa Mojsijem, izbaviteljem naroda, cime se njegovo velicanje dize na jos jedan nivo. Posebnu paznju privlaci to da je on bozanstvenom ljubavlju ugasio telesne pohote, tj. da se vodio tradicionalnom mislju asketizma. Daje se nova pesnicka slika, koja dopunjava sliku Simeona, gde se kaze da je on klas, sto simbolizuje duhovnu plodnost, pravednost, a njegovi sledbenici se napajaju iz tog klasa ljubavlju prema Bogu. Nakon svega ovoga vrsi se neka vrsta sinteze onoga sto je receno o Nemanji. Naziva se cudotvorcem i istice se mirotocivost mostiju. Poredi se sa Hristom ponovo naglasavajuci neke od glavnih njegovih monaskih osobina. Govori o daru suza kojima je okajao svoje grehe, tj. njegove suze potiru dejstvo strasti, poroka, kao sto je Hrist okajao nase grehe. Sve osobine, kao sto su bdenje, metanije, klanjanje, ljubav, se tek verom osmisljavaju, tj. ne bi imale svrhe da ne postoji bezuslovna vera u Boga. Sava daje sliku Nemanje poredeci ga sa mnogoplodnom lozom, cime ukazuje na njegovu duhovnu plodnost. Simeon snagom svoje vere, snagom krsta, uspeva sve da pobedi, suprodstavlja se svim neprijateljima vere, sto se odnodi i na politicki mir koji je uspostavio. Sava istice njegovu velikodusnost i sposobnost da sve darove koje dobije umnozi, a ne vraca ih Bogu bez ploda. Simeonov lik ponovo se predstavlja kroz biblijsku simboliku svetlosti, poredeci ga sa Mojsijevim obasjanim licem. Poredi ga sa Mojsijem, koji je pokazao narodu put, vodio ih do spasenja. Takodje pravi paralelu sa Avramom zato sto je on prototip svakog dobrocininstva i cvrste vere. U vezi sa tim, Sava na vise mesta istice zaslugu Simeonovu za pobedu prave hriscanske vere medju srbima. Poredjenje se u jednom trenutku podize na visi nivo, pravi se gradacija, kada pocinje da poredi Simeona sa samim Bogom i time se postize poistovecivanje coveka i Boga, tj. prikazivanje coveka u sferi bozanske lepote. Kao sinteza ovoga sledi deo gde govori da ce njegov kult trajati vecno zbog svega sto je postigao u zivotu, slava ce zauvek trajati, jer su duhovne vrednosti vecne. Istice vezanost Simeona za Studenicu i Sava se obraca njemu da se moli za svoje stado, da ih sacuva nepovredjene.

Житије Светог Симеона се истичу лепотом казивања и драматичним описом историјских догађаја, строгим хронолошким приказивањем живота личности и догађаја уз доследно навођење датума када се, где и шта догодило, уношењем у текст многих историјских појединости које нам објашњавају збивања и моралне особине учесника у њима. Приповедање је директно и једноставно, уз коришћење симбола и метафора